Страдање града Битоља - Р. А. РАЈС
СОЛУН - Штампарска радионица Министарства Војнога 1917
Битољ је пре европскога рата био најбогатији град у Маћедонији. Лежећи у подножју Перистера, трговина му се ширила кроз целу земљу до Солуна, с којим је везан железницом нормалнога колосека. Његово маћедонско становништво примило је себи грчке, италијанске и друге трговце, који су се брзо обогатили. Било јесасвим природно, што је, од времена турске окупације, овај напредан град снажно привлачио суседе, који су сви полагали на њ.ега своје право својине. Бугари, сасвим специјално, вршили су у њему врло живу пропаганду, тежећи да увере јав-ност на западу, врло мало или нимало по-свећену у балканске ствари, да је овај град био бугарски и да неоспо-рно припада држави Фердинанда Кобурга. С тога се њихова срџба повећала, када је после другога балканскога рата, распаљенога њиховом прождрљивошћу и њиховом издајом, Букурешки Конгрес доделио Србији престоницу јужне Маћедоније.
Од тога доба Бугарска је чекала само повољан тренутак да отме Србији овај лепи град, потпуно бео усред зелених воћњака, насељен са 50.000 душа, жељан само да ужива своју срећу у миру. Прилика се указала у току великога рата, који сада крвави Европу. У јесен 1915. Србе је напала велика аустро-немачка сила. Успркос овоме, храбри ратници Краља Петра могли су се одупрети, да је нападач долазио само са севера и запада. Али, имајући још једнога сасвим свежега противника на истоку, положај им је постао неиздржљив. Међутим, успркос своме доброме положају, обазриви Бугари не би се кренули, да стара савезница Србије, Грчка, није подражавала пример Берлина, те да није исцепала крпу од хартије, на којој је био текст њенога савеза и потпис њенога Краља. Да би несрећа била потпуна, Савезници из Споразума не дођоше на време да помогну своју малу, али херојску пријатељицу. У Нишу је, ради свечанога дочека војника Велике Републике и Енглеске, изнето цвеће увенуло, a истакнуте заставе постале су безбојне, и свако јутро одузимало је Србима све више наду да ће чути радосну трубу савезничких трупа, које долазе у помоћ својој браћи, која су у искушењу.
Српска војска, оставши сама, морала је уступити. Мало по мало она је евакуисала целу територију својих предака. Други би народ, у овоме болноме положају, вероватно потражио да спасе своје добро потпуним потчињењем победиоцу. Али се српски парламенат, Скупштина, у тренутку опасности разишао с узвиком: „Радије смрт, него срамоту!" и војска и народ одржали су ову за-клетву. Сурови а стоици повукли су се кроз албанске планине, покривене снегом. Хиљаде лешева жена, деце и војника обележиле су њихов пут. Сам стари Краљ био је у средини својих, делећи с њима њихове муке, за које нема имена. „Повлачење кроз Албанију" остаће у историји символ невероватних пат-њи, али и символ највеће славе!
Крајем 1915. Краљ Србије и Његов син били су без државе, а Срби без Отаџбине, али су и Краљ и војници и сељаци дали срп-скоме имену такав сјај, какав земља није никада имала. Судбина се тренутно појавила да награди бугарско издајство. Поданици Кобургови постали су господари целе Маћедоније, с Битољем, до грчке границе.
Шта су освајачи урадили у граду, за који су говорили да је по праву њихов?
Јесу ли поступили са становницима као са својом браћом пo раси, као с изгубљеним синовима, који су поново нашли своју постојбину? To сам могао сазнати помоћу подробне анкете, коју сам извршио одмах, пошто јесавезничка војска поново заузела град 6. (19.) новембра 1916.
Ево прво мојих првих утисака онаквих, како сам их објавио у великоме холандскоме листу Амстердамски Телеграф:
„Битољ је пао у руке Савезника 6. (19.) новембра. To је први српски град ослобођен испод освајачева јарма. Неодољива навала српске војске на гребене Чуке, која с бока заштићује леву обалу Црне Реке, припремила је и омогућила овај пад. Српске трупе, заузете борбом с непријатељем на планини нису могле послати већа одељења да учествују у свечаноме уласку у престоницу јужне Маћедоније; међутим било је српских јединица, које су успешно сарађивале са својим савезницима, и прва два човека који су ушли у град били су Срби. Један од њих је син храброга команданта, који је управљао дивним маневром, чије срећне резултате светкујемо сада. Отпор Бугаро-Немаца био је упоран. Централне Силе и њихови вазали нису олако испустили плен, који су већ сматрали као поуздано задобивен, те добар исход акције чини у толико већу част источној, савезничкој војсци и њеним командантима а, нарочито, храбрим Србима, који су на себе узели најтежи посао. -
Чим се сазнало за заузеће Битоља, одлучио сам се отићи у град одмах, да бих оценио стање у њему. Отпутовао сам, дакле, 7. (20.) новембра врло рано и упутио сам се, кроз баровиту равницу, циљу свога путовања. Када сам стигао на велики пут из Врбена у Битољ, срео сам аутомобиле и ауто-камионе свих врста. Они су преносили намирнице и муницију. Сретао сам српске официре на коњима, који нису могли одолети жељи да стану на калдрму српскога града и који се враћају у своје логоре. Један, врло млад, руски капетан придружи нам се и објасни нам живахно, да је митраљески капетан, да се борио три дана без престанка и да иде у Битољ „да спава".
Каква су велика, пре-красна деца ови руски војници!
Претече нас врло јак аутомобил; у њему су били виши француски официри; они нас поздравише радосно. Даље, иде дугачка поворка руских пољских кујни, које носе јело храбрим трупама, које су помагале у протеривању Бугаро-Немаца.
Најзад, долазимо на улаз у град. Велика касарна, са својом недирнутом ружичастом фасадом, спаљена је. Железничка станица је оштећена, а неколико локомотива стоје сетно без ватре на искривљеним шинама. Италијански пешаци спремају се да прођу кроз град. У својим сивим униформама са спремом исте боје они су сјајни и они ће снажно помагати одбрани српскога Битоља, делу коме се искрено радују сви пријатељи краљевина Емануела Савојскога и Петра Карађорђевића.
Спушта се ноћ и градске улице тону у готово потпуну помрчину. Међутим хиљаде савезничких војника иду кроз њих пешке и на коњу и питају се на свима језицима споразумних земаља. С времена на време чује се распрскавање каквога пројектила; то се Бугари свете за свој губитак и шаљу тешке гранате на Битољ; они су се били заклели да неће попустити. Они су правили рачун без савезничке артилерије и без херојских српских трупа, које се журе да се врате у своју земљу. Они, можда, осећају да трубе, које се оре сада у овоме граду, оглашују почетак посмртнога звоњења Велике Бугарске!
Правде још није нестало на овоме свету!
Српске грађанске власти су се већ настаниле. Окружни начелник је на својој дужности, као и председник општине. Идем да их поздравим у кући, која привремено служи као дворац владин, пошто је старо и лепо начелство било разорено пожаром има скоро месец дана. Начелник је блажен. Поново је нашао своје старе печате међу онима, које му је оставило нагло бугарско бегство. Он је сав заузет радом. Председник општине је у разговору с првим грађанима, који му причају своје јаде и расправљају о најуспешнијем начину да се помогне изгладнеломе становништву.
Јер је становништво заиста изгладнело. Бугари су узели све и мало су се старали о одржању људи, које су хтели побугарити. Сомун хлеба продавао се тачно по 5 лева, т.ј. по 5 франака.
Малишани, упалих образа, задржавају ме на улици и траже ми комад хлеба.
Прво старање Срба биће снабдевање храном овога несрећнога становништва. Одлазе телеграми, којима се тражи брза пошиљка хлеба и брашна.
Али, успркос глади, становништво је срећно, што је избегло бугарски јарам. Српске тробојне заставе излазе из својих скривалишта и лепршају се весело на ветру по балконима кућа, пола источњичких, пола европских. У оно мало гостионица, које су отворене, закуцавају се журно по зидовима оквири са сликама српске краљевске породице. Каквим ли су чудом ове слике избегле неповерљивој инквизицији бугарских комита?
Прваци из места причају ми своје патње. Град, некада напредан, постао је бедан. Освајачи су узели све. Они су похапсили и изагнали све грађане, на које су сумњали да су пријатељи Србије. Комите, под управом сина ђенерала Бојаџијева, голобрадога младића, сина човека од утицаја, а примљенога у маћедонски комитет, вршиле су страховиту полициску службу. У последње време људи се нису усуђивали излазити из својих кућа из бојазни да буду одведени да раде по путевима и у рововима. Младићи па и људи извесне старости били су регрутовани у војску. У свему, то је био режим терора. Данас су ови грађани понова дахнули. Они знају да Срби нису угњетачи већ демократи, који траже да искрено задовоље цео свет. А Маћедонци траже само једно: да се оставе на миру, да би могли радити и од рада живети у потпуној безбедности.
Али већ је доцкан, а ми нисмо ништа јели целога дана. Потражисмо где ћемо се опоравити, што није било лако наћи. Међутим, добром вољом Срба успемо у томе и добијемо стан, који је задржао господин начелник. И поред треска од топовске пуцњаве, која није престајала целе ноћи, спавао сам сном праведника и само ме је сутрадан у јутро пробудило сасвим блиско распрскавање једне бомбе, бачене с једнога непријатељскога аероплана. Преко целога дана Бу-гаро-Немци су нам слали такве бомбоне.
Када сам сишао на улицу, утврдио сам, да су фасаде готово свих слагалишта биле разрушене, а сама слагалишта похарана. Верни својој навици и слични својим савезницима Аустро-Мађарима у Србији, Бугари су покрали све што се могло однети, а остатак су разрушили.
У 10 часова ушли су у ослобођени град Престолонаследник Александар и ђенерал Сарај. Имао сам част дочекати их с начелником и председником општине. Принц Александар, природан као и увек, пријатељски нам стеже руку, али је његова шака мало дрхтала. Принц је био узбуђен, а није хтео да се то опази. Он баци поглед двема српским тробојкама, које смо били истакли на вратима уласка, и овај је поглед казивао пажљивоме посматрачу сву жудњу овога јунака, да види ускоро Бели Београд, и сву његову радост, што се налази на капијама своје многољубљене земље, земље сељака гордих а добрих, којима управља династија, поникла из његових редова.
Ђенерал Сарај и сам је задовољан..
Његова лепа ратничка фигура изражавала је радост и он нам јако стеже руку. Овај велики успех чини му част, али верујем да је у томе тренутку мање мислио на стратегиски успех свога плана, него ли на радост што је сарађивао на томе, да херојски српски народ може поново ући у своју земљу. Инстинктивно ми се јавило привиђење другога једнога човека, који и сам мора бити задо-вољан. Видео сам и председника француске владе, Бријана, покретача солунске експедиције и, тим самим, једнога од главних ослободилаца Србије, кога је овлаш умрљао освајач. Историја ће рећи све што треба о овоме човеку, који је, поред свих препрека, схватио и хтео балканску војну. Србија ће подићи овим људима споменик, на чије ће подножје њена деца положити цвеће истинске захвалности."
За време своје окупације Битоља, Бугари се нису ни мало показали као „добра браћа" становника несрећнога града. По овој ствари прибрао сам тешке доказе, од којих ћу дати кратак извод, наглашујући изречно, да се не користим ничим, што није Доказано исказима сведока потуно поузданих, који су потписали усмене исказе својих саслушања.
Прва брига Бугара, улазећи у град, била је да у њему установе управни комитет, састављен из 3 члана револуционарнога маћедонскога комитета из Софије (Маћедонско-Једренски) и из 4 члана из околине, примљених у централну организацију. Др. Пенчев, гимназиски професор у Софији и члан од утицаја централнога комитета, долазио је често у Битољ да сарађује с комитетом. Овај је комитет имао готово неограничну власт и пред њима се морао клањати и сам окружни начелник Бојаџијев, син ђенерала истогаимена Бојаџијев, млад, голобрад официр, био је бруталан, свиреп и женскарош. Овај злогласни комитет управљао је још и полициском службом, у којој се велики део састојао из чланова комитских чета. Најутицајније старешине ових људи били су: Ризов, Попов, Дорев, Борис, Грапчев, Алтипармаков и поп-комита Павле Кристов, који је увек испод свештеничке мантије носио униформу бугарскога четника.
Председник градске општине био је Наум Владов, родом из Ресна, али настањен већ одавно у Бугарској, као мали фабрикант содне воде; био је присталица Радославова; неваљао и нечастан човек. У својству општинскога председника био је и председник одбора за исхрану Битоља и задржао је за себе велику количину животних намирница, које је требало продати несрећноме становништву по ниској цени. Тако је од једне пошиљке соли од 30.000 кгр. узео 20.000 кгр., које су његови људи продали за његов рачун.
Ови чиновници, како грађански тако и војни, примљени у четничку организацију, злоупотребљавали су своју власт, изнуђавајући новац несрећним Битољцима. Они су позивали грађане у полициски комесаријат и стављали су их у затвор под изговором, да су се рђаво изражавали о бугарској влади. Мало доцније затворенике би потражио други чиновник и предложио би им ослобођење одмах помоћу неке суме новаца. Обична цена за ову врсту „ослобођења" била је 15 до20 турских златних лира. Каткад, и то често, тражене су суме биле много веће. Тако је Никола Плашић, стар 48 година, из Дебра, платио улравнику окружне тамнице у Битољу 2.000 динара и овај му је, пуштајући га, дао акт, који сам преписао од речи до речи: „Царевина Бугарска, окружна тамница у Битољу, № 898. 17-XI-1916. Битољ. Команданту битољскога гарнизона. У месту. Го-сподине Мајоре. Према телеграму JV? 3378. 16--XI-1916. председника војнога суда у Преспи, пуштам у слободу именованога Николу Плашића из Дебра. Управник тамнице Иван (следује неко име готово нечитко, вероватно Кристов).
У осталоме, битољске тамнице биле су увек пуне за време Бугара. Свако лице, осумњичено да нагиње Србима, затварано је и, већином у томе времену, изагнаао у Бугарску. У тренутку повлачења бугарских трупа било је у самој окружној тамници 300 затвореника и сви су били одведени у оковима у Прилеп, сем оних који су платили управнику. Овај је тога дана имао богат приход: Ираклије Саршевић, трговац у Битољу, платио му је 3000 дин.; Наум Кочас, рентијер из Битоља, старац око 60 година, 400 дин.; Демир Хусеин, стари контролор монопола дувана, 2.000 дин.; Петар • Николић, извршитељ у Битољу, 300 дин.; ит.д. Међу затвореницима било је много дечака од 10 до 16 година. Тако је дечко од 10 година, Сарче из Прилепа, био осуђен на десетогодишње тешке радове.
Жене српских војника и чиновника биле су изагнатеу Бугарску. Бојаџијев је чак хтео присилити више њих да се удаду за Бугаре. Донка, жена српскога жандарма Светозара Стоиљковића, умакла је овоме насилноме двогубоме браку само уласком Савезника у град и опет су је Бугари, из јарости, хтели убити пре одласка. Официри и чиновници покушавали су да сурово злоупотребе жене, које су остале без својих мужева. Жену једнога српскога поручника н.пр. силовао је један бугарски официр, те је, болесна, насилно одведена у Прилеп.
Чиновници се, шта више, нису устезали да употребе телесне казне за људе, који им се нису допадали. Тако су првака Петра Бојаџића, старца од 64 године, силно тукла два комитска изасланика: Никола Димев Смоланеџов и Таке Јанакиоски.
Бугари су вршили исто тако насилну пропаганду у к'орист шизматичке бугарске цркве. Грчки архимандрит у Битољу уверавао ме је да је око 60 патријаршиских села било приморано да приђу шизматичкој цркви.
Када су се прошле јесени борбе обрнуле у корист војске принца Кобурга, сви грађани, без разлике друштвенога положаја, који су се случајно десили на градским улицама, били су шчепани и приморани да раде на путевима. У месецу септембру 1916. Бугари су одвели у Бугарску свелекаре без разлике народности. Др. Аштари, Грк и лекар грчке болнице у Битољу, био је тако одведен 7. (20.) септембра с још 4 друга лекара. Узели су их под изговором, да су им потребни лекари у Бу-гарској и дали су им само 2 часа да уреде своје ствари. Они су прво били упућени у Софију, па је Аштари одведен најзад у Разград. Бугари су у граду оставили само 2 бугарска лекара, који су отишли с војском.
Битољ је био некада богат и напредан град. Бугари су, за мање од године дана окупације, начинили од њега град глади. Пошто су узели све што је припадало становништву, они нису готово ништа учинили за исхрану становништва. Софиска влада слала је кат-кад помоћи у брашну, соли итд., али у толико недовољној количини, да је помоћ била потпуно безуспешна и то у толико више, што су, као што сам горе рекао, нечасни чиновници узимали за себе већи део робе. Животне намирнице, много јевтиније пре рата, достигле су фантастичне цене. Хлеб је коштао 4 до 5дин. сомун и опет је био врло рђав.
Месо је било између 4 и 6 дин. ока, млеко 1 до 1,50 дин. литар. Јаје се плаћало 1,50 дин. Када је било шећера, што се ретко дешавало, продавала се ока (1,280 кгр.) пo 18 дин. Петролеј се није могао наћи. Што је сирото становништво претрпело у овоме режиму, невероватно је. Сиромаси су умирали од изнемоглости. Првак градски Сотир Секуловић, који је пре бугарске окупације био познати бугарофил, уверавао ме је, да би Савезници нашли стотине људских лешева, помрлих од глади, да су задоцнили с доласком само за 15 дана.
Најзад, у часу одласка, бугарски су војници похарали готово сва слагалишта. Што се није могло однети, уништено је.
Тако су Битољци, за време готово једне целе године, патили од глади и трпели режим терора комита Бојаџијева, Владова и злогласнога управнога комитета. Ови се међутим нису усуђивали убијати грађане. Ово се лако објашњава фактом, што се Бугари, који су увек тврдили да су Маћедонци из битољске области чисти Бугари, нису хтели формално демантовати, стрељајући у маси „своје рођене поданике." Поуздана извешћа, која имам, и моја лична уверења на лицу места показују ипак, да су ухваћени на другим местима, нпр. у Дебру, где су поубијали 1400 српских заробљеника, и у Градешници, где сам утврдио да постоје гробови 21 покланога српскога војника.
У Битољу су стрељали само једнога јединога човека: Ванка Григоровића. Овај Ванко, српски патриота, слао је извештаје савезницима. To се чуло, његова жена то не крије. С њихове тачке гледишта, Бугарима је било лако да га се опросте. Али начин, којим су се они послужили да њега нестане, типичан је пример њиховога варварства.Ради присуствовања погубљењу Ванковом скупили су у дворишту начелства све затворенике с лисицама на рукама. Најзад су довели жену и обе ћерчице осуђенога. Мала Хрисула пала је пред ноге начелника Бојаџијева и преклињала га, да им уштеди овај призор. Али је овај удари грубо својим корбачем и нареди војницима да држе мајку и децу тако, да су били присиљени видети вешање свога мужа и оца. За то време, бугарски и немачки официри, који су дошли у великоме броју, као на неку позоришну представу, смејали су се сузама и подсмевали се свирепо мученику и његовој породици. Смрт, чак и најгорега непријатеља, поштовали су увек просвећени народи, па и дивљачка племена. To су заборавили Бугари и Немци, који су прусуствовали погубљењу овога српскога патриоте.
Пошто су савезничке трупе заузеле Битољ, могло се веровати да ће његово становништво моћи слободно дисати и трудити се да поправи, у могућној мери, штете, које су окупацијом причинили непријатељски војници.
Зар није Битољ, отворени град, заштићен Хашком Конвенцијом од противничкога бомбардовања?
Али не, јадни становници несрећнога града имали су само да уђу у нову фазу својих мука. Од б. (19.) новембра Бугаро-Немци нису престајали бомбардовати Битољ и убијати у њему старце, жене и децу. Ишао сам тамо у неколико махова и, да бих дао скицу овога бомбардовања, написао сам извештај, који сам из овога града послао Газет де Лозан под 13. декембром 1916. (п.н.)
„Ја сам у Битољу, који су савезничке војске узеле Бугаро-Немцима 6. (19.) новембра. To је отворен град, никако неутврђен, а војнички положаји налазе се изван његових граница. Међутим, од како су га изгубили, непријатељи Споразума нису престали бомбардовати га топовима и аеропланима. Истина, они су циљали нарочито на предграђа и на улазак у град, где су могли претпоставити да се налазе логори трупа или положаји артилерије. Од неколико дана променили су тактику и шаљу шрапнеле на сам град, а од јуче бомбардују његов центар великим гранатама из 210. Међутим има један члан Хашке Конвенције од 1907., коју су потписале Централне Царевине, а која формално забрањује бомбардовање отворених градова. Ну ова Хашка Конвенција је крпа од хартије, коју су они поцепали, као и све друге сличне.
Јутрос сам се у своме приватноме стану, у средини Битоља и далеко од свакога војничкога завода, пробудио на страховит тресак. Велики непријатељски пројектил оборио је једну кућу сасвим близу моје. За овим првим пројектилом дошла је дванаестина других, који су падали свугде око моје куће, производећи над нашим зидовима и над нашим кровом прави град од камења и распрслога метала. Најзад пројектили падају све даље и, напослетку, после бомбардовања од једнога часа наста релативан мир, прекидан с времена на време сувим распрскавањима, као „иуцњима бича", шрапнела, који експлодују по улицама и јавним местима.
Становници се беху сакрили под земљу у своје подруме или, боље рећи, у оно што они називају подрумима, тј. у просте сутерене, не засведене, већ само покривене неким таваном од дрвета. Велики пројектил из 210, као што су они које употребљавају Бугаро-Немци за пуцање на Битољ, улази у ове подруме као у комад сира, пошто је пробио целу лаку грађевину, коју на истоку зову кућом од камена. Али ови подруми дају бар нешто налик на безбедност овоме излуђеноме становништву од стараца, жена идеце, и то је већ много. Велики број Битољаца тражи заклон по црквама, за које мисле да су обезбеђене противу непријатељских про-јектила, и дању и ноћу храмови су пуни људи, који замишљају да могу измаћи смрт, чинећи се тако што је могуће мањим.
Користим се првим затишјем да изиђем да утврдим штете. Само војници, навикнути на велике гранате, идумирно улицама. С времена на време сретнем носила, која носе два човека, а на којима лежи тело жене или детета, обливено крвљу и праћено тужним родитељима. To у грчку болницу носе жртве бугаро-немачке непокорности ратним конвенцијама и законима. Ево једне лепе грађевине, пробијене озго до доле од једнога пројектила и чији су сви прозори полупани. Улазим унутраи у подруму налазим великулокву крви. Једна мајка беше побегла ту са своје троје деце. Она је имала одојче на крилима, а два већа детенцета бејаху јој се из страха сакрила под скуте. Она их умириваше, говорећи им да су добро склоњени у подруму, када један велики пројектил из 210 дође, да угаси ова четири невина живота.
Ево ме пред француском болницом; из ње се журно селе. Распрскавања пројектила узнемиравају хирурге, којима су пуне руке посла у хируршкој дворници. Они ће се настанити у подрумима грчке болнице, који су засведени.
Улазак у ову болницу закрчен је светом и неки очајно плачу. To су родитељи рањених, које су донели амо. Један танковијасти младић, гимназист, пита плашљиво једнога францускога болничара, у пролазу:
„Јесу ли оне две младе девојке опасно рањене?"
Врло збуњен, честити болничар одговара:
„Бојим се да оне неће преживети"
, али га глас издаде, да су већ умрле.
„То су ми сестре",
рече гимназист и удали се јецајући.
Бомбардовање почиње. Неки, који су се случајно затекли по улицама, пожурише се да се дохвате својих „подрума". Хоћу да наставим своја „осматрања гађања" с мога прозора, с којега се види велики део града. Изгледа, да наша кућа поново привлачи пројектиле. Свугде у наоколо пројектили падају по кућама. Једна граната паде на 10 метара, користих се и сликах њено распрскавање.
Подне је; треба ићи на ручак у менажу српских официра. Идем пустом улицом, у којој срећем само једнога дечка, који усред експлозија пролазницима којих нема нуди српске новине. „Правда", „Велика Србија" виче мали и пркоси пројектилима, да би однео неколико марјаша својој мајци, оболелој од тешке оскудице.
Нова фаза бомбардовања довршава се. Један попа,у пратњиједнога човека који носи бео мртвачки сандук, жури се да сахрани стару жену, убијену поред наше куће. И он, да би могао зарадити за живот, излаже се смрти, јер од једнога шрапнела, који се распрште над њим, једно зрно проби празан сандук, намењен покојници.
Тако по цео дан и по целу ноћ непријатељи Срба продужују своје дело разоравања једнога отворенога града, некада врло богатога, данас порушенога бугарском окупацијом и бомбардовањем.
Резултат данашњега дана: један италијански војник убијен, један српски војник рањен, једно дваестину жена и деце убијено. Ма колико да је човек неутралан, не може се уздржати да не увиди ову одвратност. Рат се не води да се истребе невини, већ да се боре војске. Требало би да неутралне земље најзад изиђу из своје уздржљивости, па да протествују противу овога мрцварења,јер ће осуда Историје бити строга не само за онога, који их чини, већ и за онога, који је допустио да се чине, не говорећи ни речи."
Помоћу званичних аката могао сам утврдити овај резултат бомбардовања града Битоља.
Од 21. новембра до 31. декембра (п. с.) погинуло је и рањено од бомбардовања (само грађана): убијених 79, рањених 119. Има убијених 31 и рањених 31, којима се пол није утврдио. Међу погинулима, којима је пол одређен, има: 21 човек, 11 жена, 16 деце; међу рањенима: 27 људи, 31 жена, 30 деце.
Од 1. јануара до 27. јануара 1917. (п. с), убијено је и рањено бомбардовањем грађана:
17 убијених, од којих 4 човека, 9 жена и 4 детета;
28 рањених, од којих 7 људи, 11 жена, 10 деце.
Од 1. фебруара до 28. фебруара (п. с.):
17 убијених, од којих 3 човека, 7 жена, 7 деце;
46 рањених, од којих 4 човека, 16 жена, 26 деце.
Од 1. марта до 18. марта (п. с.):
286 убијених, од којих је, како сам могао одредити, 53 човека, 65 жена, 88 деце, 80 неодређенога пола;
172 рањених, од којих је 37 људи, 30 жена, 44 детета, 61 неодређенога пола.
Према овоме је целокупни број жртава 764, од којих је 399 мртвих и 365 рањених; ово су званично утврђени бројеви мртвих и рањених жртава, грађана од бомбардовања Битоља од стране Бугаро-Немаца. Међу мртвима има 81 човек, 92 жене, 115 деце, неодређенога пола 111, међу рањенима има 75 људи, 88 жена, 110 деце, неодређенога пола 82.
Бројеви, које сам навео, не представљају све губитке у људским животима, које је причинило бомбардовање престонице јужне Маћедоније. Убеђен сам, чак сам уверен, да власти не знају за многе жртве, па, следствено, их нису могле ни завести званично у регистар. Замислите град, који још и данас има око 25.000 становника, нарочито стараца, жена и деце, и који се даноноћно бом-бардује пројектилима тешкога калибра. Више од 2.000 његових кућа је начето или разрушено. Успркос свој храбрости, коју показују начелник, председник општине, полициски комесари и жандарми, ипак им је немогућно стићи свугде и утврдити непобитним доказима све штете, које јепричинио непријатељ. Број пројектила само тешкога калибра, пуштених на Битољ и званично пописаних, износи 5285!
Изгледа, да је непријатељима Споразума једини циљ да разоре овај град, који су им отеле храбре савезничке трупе. Они се изговарати, да је бомбардовање било управљено противу војника, који пролазе кроз Битољ. Извесно је да су трупе пролазиле кроз Битољ, који лежи у дну равнице, а нема пута, који би ишао око њега. Али је то исто с великим бројем отворених места, које, међутим, штити Хашка Конвенција. Што су законодавци у Хагу прогласили за незаконито бомбардовање чак и отворених градова, који се налазе на путу војсака, то је зато што су знали да онај, који xoћe да спречи пролаз кроз такав један град, има само да затвори пројектилима градске уласке и изласке, а да никако није потребно да дира његово средиште. Бугаро-Немци могли сусеу толико лакше држати ове тактике, што су знали, по једанаесто месечној окупацији, појединости свакога кутка Битоља и његове околине.
Бугаро-немачки пројектили падали су по свима градским квартовима. Нису биле поштеђене ни уличице, удаљене од неких улица, које су могле служити за пролаз трупама и коморама с храном. Ово иде у прилог доказу, да су непријатељи Споразума тражили друго нешто, а не да препрече пролаз војсци својих непријатеља. Они би могли приметити, да су претпостављали да Савезници имају артилериске положаје у граду. Одговор је лак. Ако је заиста тачно, да су у даноме тренутку трупе за одбрану имале неколико топова на ивици Битоља, то је било с тога, што су биле приморане заштитити град од непрекиднога бугаро-немачкога бомбардовања, које се почело изводити одмах по његовом заузећу и ако ни један једини топ није био намештен у граду. Шта више, Србима непријатељска Врховна Команда неће се моћи изговарати, да је по целоме граду тражила положај топова. Њени аероплани летели су доста често над Битољем, да би сазнали, у свима појединостима, шта се у њему догађа. Нису мање и њене уходе биле активне, тако да је она потпуно познавала бомбардовани град.
Бугаро-Немци знају поуздано такође, и то одавно, да Битољ није видео никакав топ и да су неколико топова за одбрану били намештени по крајевима његових предграђа. Зашто се нису задовољили да својим тешким гранатама залију ова места? И зашто су, баш од тога тренутка, појачали, на страховит начин, бомбардовање градскога средишта?
Најпосле, после и тешка потврда обара потпуно систему одбране Централних Царевина и њихових вазала. Ноћу између 16. и 17. марта бугаро-немачка артилерија почела је бацати посред града пројектиле са загушљивим гасовима. Ове ноћи убијено је 19 лица распрскавањем пројектила и 62 гасом. Међу овима последњим било је 25 жена и 32 детета: 61 лице је отровано и већина од њих умрла је сутрадан. Од овога датума пројектили са загушљивим гасовима падају посведневно на све делове несрећнога града. Непријатељи их пуштају нарочито ноћу, тако да се јадни становници изненађују за време спавања и да им је немогућно спасти се.
Дејство гасова је страховито. Отровани људи показују ове знаке: бол у гуши, тешко дисање, отежалост стомака. Лице им је помодрило. Они, који су се спасли, уверавају ме, да гасови миришу помалона горки бадем, због чега се претпоставља да је то пруска киселина (цијанска). Међутим, ако би то одиста била ова киселина, смрт би морала наступити готово тренутно; у ствари она наступа тек после 30 до 45 минута. Гасови су врло тешки и граде лако прашљив облак. Немајући потребних справа, нисам могао извршити анализу; ипак мислим да ће то бити угљен моноксид или неки сличан гас. Пројектили се распрскавају без великога праска; кроз средину им пролази цев, омотана металним плочицама које зраче. У овој је цеви материја, која прелази у гас, вероватно топлотом.
Оне ноћи, када су Бугаро-Немци први пут употребили пројектиле с гасом, бацили су их у турски кварт, у средиште, у јеврејски кварт и око зграде српске митрополије. У овој последњој било је у подрумима много избеглица; 37 их је било убијено гасовима. Од тада на ову зграду падају готово сваке ноћи слични пројектили; али су обавештени људи и не крију се у подруме. Чим пројектил падне у близини, они се пењу на горње спратове, где су заклоњени од ових врло тешких гасова. Зграда митрополије удаљена је од улица, које могу служити као пролазни путеви. Немогућно је, дакле, да је непријатељ овим бомбардовањем хтео спречити ноћно снабдевање. Овим бугарским бомбардовањем морало се циљати на стан поглавара српске цркве!
Шта више, непријатељска се артилерија служила и запаљивим пројектилима. Само надан 8. (21.) марта било је тако запаљено 12 кућа. Такве направе нису се никада употребљавале противу трупа, па чак ни противу артилерије, већ само за рушење зграда. Њихова употреба показује сасвим јасно циљ оних, који су их бацали на Битољ: они хоће да поруше град.
Па зашто Централне Силе и њихови пријатељи употребљавају загушљиве гасове за бомбардовање отворенога града?
Мисле ли они, да ће на тај начин моћиубијати савезничке војнике, који само пролазе кроз град и, у томе пролазу, сви носе маске?
До данас у Битољу није умро ни један војник од удисања гасова из немачко-бугарских пројектила.
Напровив, грађанске жртве су врло многобројне. И тачно је, да је неприЈатељ хтео тући грађане несрећнога града овим начином варварскога разоравања. Зна непријатељ врло добро, где су противнички топови и да се старци, жене и заплашена деца крију пo подрумима. Поузданије је да ће их наћи пре с подмуклим гасовима него с обичним пројектилима. Ово је први пут да чзараћени, одричући се свакога хуманога осећаја, употребљавају таква средства за истребљење небораца.
Ово истребљење становништва прави је циљ бугаро-немачкога бомбардоваиња. Видећи, да је Битољза њих потпуно изгубљен, Бугари се свете над несрећним становницима. Поступање, које су завели у граду за време своје пролазне окупације, већ је показало, како су мало искрени били њихови „братски осећаји" према Битољцима. Њихово дивље бомбардовање разориће и последње илузије, којима су се извесни још заносили, оставши, успркос свему, потајно бугарофили.
Април 1917.
With the conquest of Kajmakcalan, the Allied troops were able to continue with further operations, which on November 19, 1916 resulted with the conquest of Bitola.
